Najlepše ljubavne pesme nepoznatih

Podari mi nebo...

Podari mi nebo,svu tvoju sirinu,
Prostranstvo i oblake ,da me njemu nose,
Podari mi Plavetnilo i kisne kapi,
da sprzene usne piju moje rose.

Podari mi nebo da budem vetar
da ga u hodu milujem nezno
da budem trava na koju ce leci
i jastuk na kome spava sneno.

Podari mi nebo da budem ptica
koja mu peva naj lepsu pesmu
podari mi nebo,kada je zedan,
da zedj mu gasim u istom trenu.

Podari mi nebo,njegove usne
da ljubim ih zivot,vaskolik,celi,
podari mi snagu da zivim bez njega
ko osudjenik sto milost moli i zeli.

Podari mi nebo,samo trenutak
da mogu ga taci,samo na mah
da osetim ruke,da me nezno grle
Tople mu usne i vreli dah.....

Podari mi nebo....

K'o ukleti jedrenjak
u gusti modri mrak
uranjam
O, dobra noc
Ne, ne dolazim,
samo prolazim.
Nismo se videli .

Znam, spavas sad
i mozda ponekad
predgradjem tvog sna
prosetam ja
Dal ikad pomislis
dal osetis
uz prozor pokisli
il' je sve pomeo vetar?
Hej,
važno u snovima mojim si ti

VOLIO SAM TE...

Volio sam te...
volio sam te i prije nego sam te upoznao,
Volio sam te, i tražio upravo tebe,
srce sam svoje davno već dao,
tebi... koju nisam poznavao.
Zato sam za tobom tragao...

Kada sam te ugledao,
mojem je traženju bio kraj,
postala si za me' život cijeli,
u tvojim očima vidio sam sjaj...
znao sam... ti si moj biser dragocjeni,
za kojim sam tragao... i kojeg sam našao.

Sada kada te imam pored sebe,
volim te više iz dana u dan,
i ponekad pomislim da je sve to san...
no pogled tvoj razbije sve sumnje moje ,
i u stvarnost me vraćaju usne tvoje...
imam te.. tu si.. nisam više sam.

Duša

Dusa mi je skrojena od rita.
Nonsalancija sa kojom ih nosim je deo licnog folklora.
Svaki komadic jedna unikatna prica.
Uklopi, ukroj, profircaj, prosi, ustopaj.

Treba se jos uvijati tim pokrivacem u dugim nocima,
reskim jutrima, pokriti se ponekad preko glave
kojoj treba zastita.
Ususkati bosa stopala.

Predja za pravu nit se tesko nalazi,
mada naoko leluja nehajno sa svih strana sveta.
I odgore i odozdole.
I bodovi, sto su pedantniji, precizniji i lepsi,
sve vise bole.

O utrosku vremena je besmisleno govoriti.
Ranjave jagodice izdaju.
Zena koja drzi do sebe sama prisiva osecaj, po osecaj.
zagladi novo poglavlje i preko srme, i preko suze.
I ide dalje.
Devojacka sprema
koja se prenosi sa kolena na koleno.

Moja ljubav

Moja ljubav ima oči ko dva sunca,
dva malena sunca iznad moje tuge
ko nježnosti dvije umorne i duge
moja ljubav ima oči ko dva sunca...

Moja ljubav ima lice ko Galena
upisujem rijetke dane kad sam Dedal
i kad smo daleko oboje od sjete
moja draga ljubav ima oči svete..

Znam kada ljubav ima oči crne
kad udju u me, kada svijetlo trne
znam kada ljubav ima oči bijele,
kada ih ljubim....
kada se vesele...

Moja ljubav ima srce kao škrinja,
koja skriva snove kad je bila mlada
u njoj od početka vječna vatra tinja
moja ljubav ima srce kao nada..

AKO SE NIKADA NISMO VOLJELI

Ako se nikad nismo voljeli
onda je uzalud ovo bijelo jutro na mom licu,
ova kisa u prvoj slici budjenja
i pjesma koja ostaje u srcu zauvijek.

Ako se nikada nismo voljeli
onda je cudno to zbivanje zivota u magli
i sjenama dana prevarenih,
ali ja vjerujem tebi
i kad ne postojis i kad te nemam...

Za tebe ...


Šta li tvoje usne o mojima sniju?
Dal' valove snene što obećanjem plove
mreškavim plavetnilom i neba i dubina
tražeći luke, tihih žala snove
što vapec' jecaju, molitve s visina.
Neka tvoje ruke željom moje miluju ...
Nežnom slutnjom leptirovih krila
lepršaju sjene, nežnost dodira
raspevanim damarom ustreptalih bila
tvoja ruka mojom, opoj - pesmu svira.
Dal’ su naša tela kao cvetna polja?
Polegla na ležaju paperjastog neba
ispod srca Zemlje, iznad duše Svemira
na uzglavlju od zvezdanog srebra
pokrivena mirisom polena i rascvetalog mira.
Da li naša ljubav ima početak i kraj?
Kao bezvrema traje. Glasom zborit neće
Ne postoje reči. Nema juče, danas, sutra
Živi oštrinom nežnosti, britkom željom seče
I stalno se rađa, kao nova jutra ...
I nek bude tako!
Nek' usne sniju, ruke miju, tela žude.
I pevaj,
o ljubavi, pevaj, ti sa svojom šutnjom
i nek traje opoj
pijanom srećom i večnosti slutnjom.

Volio bih ruku Tvoju u moju da stavim
I u crne oči da Te gledam
dok upravljam Ti nježne riječi
preko usana što mi s’laze.
Volio bih da Te zagrlim
i na grudi svoje privijem
da srca Tvoga otkucaje
na srcu svome cujem.

Volio bih da napišu bajku
i da Ti i ja smo akteri
u romansi što dosad
na sceni povijesti nije postojala.

Volio bih da Ti mogu reći
“Ja volim Te”
a da Te ne vežem za sebe
nego da poput ptice u gori
Ti slobodna ostaneš.

Oh, dopusti mi da ostanem
zaljubljen u Te…

Prvi put,moja ljubavi


Prvi put
Kad srela sam
Tvoje lice
Zablistalo je sunce
Neba juznog
U tvojim ocima,
Crvene ruze
Na mojim obrazima
Pod njim su procvetale.
Prvi put.....
Moja ljubavi

Prvi put
Kad su me dotakle
Tvoje ruke
Srce mi je otkucalo:
To ljubav se radja
Neponovljiva,
U mojim venama
Davne vatre
Su se rasplamsale
Prvi put,
Moja ljubavi….


Prvi put
Kad su me usne tvoje
Ljubile
Svu neznost sveta
Zedno sam
Ispila,
U narucju tvome
Do zvezda
odlutala
Moja ljubavi….

Šetao sam gradom, slučajno te sretoh,
razgori u meni oganj koji tinja,
ja ne želim tebe za sebe
ja želim samo malo pažnje,
razumevanja i ljubavi,
malo sreće prosute po travi...
malo nežnosti.....
Ja neću ljubavi ukradene...
ja neću cveće koje brzo vene.
Da li znaš ljubav šta je?
U ljubavi se uzima i daje..
ja ljubavi imam...ali ne za svakog,
ja sebe ne nudim, ja sebe ne dajem,
ja hoću vatreno da ti se predajem...
Ja hoću ruke tvoje oko tela,
ja hoću poljupce umesto vina...
ja hoću da ti budem u srcu jedini!
O Bože, da li se prevarih u tebe...
umesto slasti u duši gorčina...
Ponovo u meni budi se nada...
kao da mi je osamnaest sada,
budi hrabra istinu mi reci...
bliži smo kraju nego početku, preseci...
Zadrhtaće telo tebe kad se seti,
osećanje, nadanje i ljubav...
niko mi ne može uzeti.

Nismo se tražili .
Samo smo se našli.
A sada tako nađeni
Kao da se opet tražimo
Možda je to smisao
Ljubavi
Ta lepota neizvesnosti.
Čekanje na nedočekano
Nalazenje u beznađu
Grljenje bez zagrljaja
Prožimanje u mislima
I spoznaja da smo tu negde
Tako blizu
A tako daleko.

Sanjaš li me noćas,
Ljubičice?
Da li ti se usne potajno smeše,
dok ti na licu podrhtava
mojih usana trag?

Da li te u snu dotakne moja želja
da me jutro probudi tobom
i osetiš li moje misli
dok ih provlačim
kroz tvoje prste?

A, moja noć...
Previše je topla
od snova sa tobom
i previše kratka
za sve snove o tebi.

STRAH

Odlaziš
i ne smem da priznam
da se plašim,
da umirem od straha, ustvari.
Odlaziš
i ne mogu te zaustaviti.
Moja ljubav nema tu snagu
iako bi mogla stenu razbiti,
kišu osušiti,
iako bi mogla život začeti!
Odlaziš,
sa mirisom moje kose na ruci.
I sve što ti večeras rekoh
dugo ćeš čuti u tami.
I sve što od mene ponese
još će ti drhtati u srcu,
ali će tvoja ruka zagrliti nju
i Mesečeva svetlost će obasjati
vaša tela u trenu istine.
Uzalud sve moje upućeno tebi
i želja moja da ti život
samo od sreće i snova
bude satkan.
Odlaziš
i ne osećaš koliko se plašim
da se nikada nećeš vratiti
da ti obrišem suzu u oku,
ispunim prazninu u srcu.
Da li se ikada okreneš
dok odlaziš?
Osetiš li dubinu moje patnje
i ovaj neopisivi strah
koji me razdire?

Poslednja suza...

Sinoć je još jedna suza
kliznula niz moje lice...
Ne više zbog tvojih
neodziva,
nedodira,
ne zbog neverstva,
već zbog grubosti
kojom zasipaš
moje najnežnije reči,
koju provlačiš kroz moju kosu,
kojom mi gasiš iskru u oku...
Zbog izdaje
beskrajne vere
u tebe kao Dobro,
u tebe kao Čoveka...
Kliznula je niz lice,
zastala
na uglu usana,
i lagano se slila niz vrat,
niz grudi,
tačno do srca...
Poslednja.
Za tobom.

Meni su rijeci dovoljne
i ljubav moja za tvoju slobodu
u nocima mekim tek obrise cutim
razigranih sjenki, tvojih misli glas

Meni su rijeci dovoljne
i tisina tvoja sto srcem mi tuce
ogoljene tajne pogledom pred zoru
izgubljena strepnja pred ocima zmirka

Meni su rijeci dovoljne
i daljina nasa sto blizinom zraci
u trenutku ovom pripadas mi trajno
na pucini nasoj valovima tkanoj

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se nepoznati slucajno sretnu
Kada duhovno bliski slucajno prsnu u smeh
Kao penusavi svet talasa sto raskosno
procveta i uvene

Volim onu vrstu slucajnosti
Kada se na morskoj obali slucajno utisne
stopala trag
Kada u tudjini nenadano primim pismo
Kao dva camca, jedan uz drugi a opet razdvojeni

Volim onu vrstu slucajnosti
Koja te ne uzbudi, a opet te sentimentalnim ucini
Ne trazim vecna pocela
kao sto posle smiraja Sunca Mesec dolazi
Zelim da se sve ocekivano desi
Zelim da se po planu let odigra
Ali koliko je samo ona neocekivana slucajnost
Iz zivota izvrcala predivnih iskri.

to sam ja

rascupane duse netom iz sna
dok odlazim a ne ide mi se
gledala bih te satima
dok spavas

i to sam ja

uplasena u suzama
na tvojim vratima
lupam da me u stan pustis
pa ne pustis
nikada
vise
pomislim to i ne kazem vise
jer ne znam tise
priznavati

da i to sam ja

onako jutarnje mekana
dok cekam na svoje
na pravdi Boga
da mi pripadne

i to sam ja,
kako bilo da bilo
umjesto unaprijed hvala
ja sam unaprijed tvoja

i to sam ja

dok me boli svasta nesto
a jezik melje silne leksikone i udzbenike
utaman

i to sam ja

i neka me
jer

kako bilo da bilo
ostaje mi uvijek
tvoje srce

ovdje
kod mene

na sigurnom

Dodji

Dodji!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dodji!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reci.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oci stavi mi dlan.
Šapci mi o proljecu, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako cudna, kako uzbudljiva rijec!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dodji!

Enver Colakovic

Nocas evo opet
Krisom gledam
Tvoje svetle zene
Sav car blagi
Tvoje sene
Nadvio se na me.

Nocas evo opet krisom
Zelim tebe,
Roj tvojih ljubavi
Sto iz tebe lete;
A kroz njih cu
Provuci se znati
Nit tvoje slabosti,
Ja sad zelim naci.

Dodi nocas u moj san.
Dodi nocas u moj san
ti tamna sjeno izumrlih
osjecnja, dalekih tragova
dodi nocas bit cu tvoja krv,
bit cu tvoj razobljeni
leptir koji nema krila.
Krila koja si oteo
u traganju moci...
Tvoja moc je oduzimanje
moci drugima,
pozuda za tobom izgara
poput svjece dalekih
plemenova u tisini.

Trazio je dah
Trazio je dodir
Ali dodir nije
bio suden.

Pogled je drhtao
ruke su se tresle,
Nije sudeno
da se pogledi
spoje u jednoj
ravni,da dodir
ozivi da noc
prestane
tajno jutro.

Nisi suden
mojim ocima,
mom poljubcu
mom dodiru.
Spoznavsi
gorku istinu
o nama...

Zbogom

Pričaš o svojim željama,
a želje su tvoje moj svaki dan,
ti ne znaš ništa o snovima,
a smeješ se izgubljenima.
Žališ, sama za sobom žališ,
zamišljena, maglenih očiju,
i sa košavom u srcu,
a nikad nećeš ni saznati,
šta si to imala,
šta si izgubila.

Ti ćutiš i gledaš daleko,
i vidiš li tamo šta?
Išta osim sebe same?
Ima li sreće na kraju sna,
ili je ostala samo neizgovorena
reč koja optužuje.
Hladna suza nikad sići neće,
niz mramorno ti lice draga,
niti dragom će te zvati,
ikada, ikada...

Ne vidiš ti na sreću ništa,
i zaplakati nećeš skoro,
sve dok jednog tihog dana
kroz knjige stranu ne vidiš strah,
i negde u daljini tamo,
čuješ uzdrhtali svoj dah.
A onda, kad kasno bude,
i kad odu drugi svi,
shvatićeš možda, a možda i nećeš,
da svi su te voleli...

Samo nikad volela nisi ti...


Autor : Nikola Bulj

Najdraža,

Sudbina se poigrala s nama
kad nije dozvolila da se ranije sretnemo.
Taj način na koji njišeš bokovima
ne izlazi mi vise iz glave.
Zasipam te poljupcima u mašti,
zamišljam tvoje grudi
na kojima svake noći zaspim,
tvoje vrelo telo
sjedinjeno s mojim,
te tvoje usne
s kojih kaplje najlepši afrodizijak
i zavidim tvom mužu
jer ima ono što ja nemam,
što tako žarko želim.
Ljubavi,
uživam u svakoj tvojoj reči
u svakom dodiru i poljupcu.
Ma koliko bili fiktivni
za mene su bolno stvarni.
Ti si moja daleka radost,
sreća za kojom čeznem
i tuga...
Na tebe čekam sve ove godine
i sad kad si došla
bojim se da te ne izgubim.
Budi moja
u svakoj mojoj misli,
budi kraj mene,
oseti me,
zamisli me
ili zamisli makar ovo:
ti i ja
na pustom ostrvu,
sami i sretni,
zagrljeni i razmaženi
docekujemo svitanja boje purpura,
svitanja koja od naše razuzdane strasti podrhtavaju.
Ljubim te peščanim žalom pod nama,
ljubim te vrhovima modrih talasa
koji su nas pokrili kao ćilim.
Ljubim te palmama i kokosom
i moja želja za tobom
besna i luda
iz tebe izvire
i iz vulkana strasti gasi se u tebi.
Obećaj mi tu noć,
učini da nikad više na drugu ne pomislim,
da stihovi mi kao ptice zaleprsaju u tvoja jutra,
kao bujica jesenjih kisa da se sliju u Tebe
i da u noći punog meseca
čiji krik tako prodorno seče daljinu
nikada, nikada više
tužan i prazan za tobom
ne osvanem...

Ti i ja

Žrtve iluzije u jednom surovom,
paralelnom svijetu,
Osudjeni na smrt
Već na početku naše avanture.

Tko danas još vjeruje
U magije,
Vile
U čaroliju,
Sudbinu,
U začarane šume,
Mistiku prvog pogleda?

Današnji su dani
Puni čemera i bijede
I neke čudne tjeskobe
U grudima.

Ti i ja
Dvije izgubljene
duše
Koje se nikada neće
naći...